Burkina Faso je zemlja u kojoj se budim u 7 ujutru. Prostorije Katoličke crkve u kojoj sam našao smeštaj ključaju zajedno sa mnom, kako spavati kada iz sna budi nesnosna vrućina i telo lepljivo od kombinacije znoja i repelenta za komarce. Ležaj je prekriven mrežom jer malarija je ovde bez nje zagarantovana.
Već par dana se nalazim u glavnom gradu Burkine Faso “Ouagadou” i danas je plan da motorom krenem u 40-setak kilometara udaljeno selo “Bausole”. Doručkujem i nakon što sam ranac napunio sa nekoliko boca vode krećem u jedno veoma, veoma neobično selo. Napolju je nesnosna vrućina od oko 40(i nesto) stepeni, oko glave u “nindža stilu” vežem belu majcu kako bi se zaštitio od prejakog sunca.
Nakon dvadesetak minuta vožnje po usijanom asfaltnom putu nailazim na drveni putokaz u desno, na kojem je farbom nejednakim slovima ispisano “Bausole”.
Zemljanim drumom nastavljam dalje i ulazim u neku drevnu prošlost-baobabi, ljudi koji rade u polju, seoca sa kucama od blata… nailazim na omanji zaseok odmah uz prašnjavi put u kojem se nekoliko mališana veselo igraju, kada su me ugledali počeše da mašu. smeju se, trče prema meni… desetak metara iza njih na zidu jedne od kuca stoji lesinar, dok nedaleko odatle iz hlada sve to nezainteresovano posmatra zena golisava do pola… Prizori kao iz nekog dokumentarnog filma.
Nakon nekog vremena pravim kraću pauzu bežeći od sunca i ležem ispod vremešnog baobaba… uzivam u tišini i mirisima Afrike, uh kako prija ova nedodjija.
Nakon desetak minuta moju harmoniju prekida zvuk mopeda koji se jedva vidi od stotine nanizanih kokoski, iznad perja viri samo vozaceva celava glava. Put postaje “prometan”, lagano se približava i biciklista natovaren gomilom kanistera.
Nastavljam mopedom svoj put i nakon nekog vremena stižem do cilja, ispred mene je “Bausole”poveće selo koje je dom oko 3000 ljudi.
Dekor podseca na tipično Afričko naselje, kuće razbacane u pejzaž, domace životinje šetaju okolo, žene obavljaju poslove u dvorištu… ali poredjenje tu prestaje jer Bausole je selo kao ni jedno drugo…
Ovde ljudi i krokodili iz obližnjeg jezera žive u harmoniji i skladno dele teritoriju,neverovatno, ali istinito…
Krokodili su ovde svete životinje i zaštitnici koji su selo po legendi spasili od propasti.
Prilazi mi lokalac u jednoj ruci noseći omanju kokošku privezanu kanapom čij je suprotni kraj zakačen za drveni štap, a drugu ruku mi pruža i na skromnom engleskom reče
-“dobrodošao, ja sam Kabore sigurno si došao zbog krokodila, idemo zajedno do jezera gde ćemo zbog tebe žrtvovati ovo pile. Trebaš samo platiti 2000 cfa (oko 4$) koji idu u budžet našeg sela”.
-Gledam živinče kako tužno pikće i vadim 5 dolara “ uzmi ovo za budzet sela, ali idemo bez prinošenja žrtvi ok”?
-“dogovoreno, samo moram poneti kokoš da bi izmamio krokodile iz vode, ali vratićemo ga nazad živog”
Dok šetamo prema jezeru Kabore mi priča kako u jezeru živi oko 150 krokodila i kako nemam razloga da se plašim ako krenu prema nama.
-Neverovatno ali istinito ovde se nikada nije desio nijedan napad krokodila na čoveka, zaista neobjašnjivo…
Došli smo do ogromne vodene površine i sve mi deluje nekako obično… vidim u jezeru dvoje dece kako se kupaju, žena kofama zahvata vodu i nosi je da zaliva baštu… ali nigde ne vidim krokodile
-Kabore mi rukom pokazuje prema bari nedaleko od jezera koja je svega 5 metara daleko od nas u kojoj nepomično leži primerak od par metara kojem samo oči vire
‘Ja zastajem i razmišljam da li ići dalje?
Kabore uz osmeh reče “hajde ne brini, ako te ubije i mi ćemo njega ubiti “ 🙂
Mnogo je duhovit ovaj momak…
Radoznalost pobedjuje strah, mada kažu da je ista ta radoznalost ubila mačku, i ja naravno krećem dalje
Dok ja zveram okolo da ne nagazim nekog “reptila” on nastavlja sa pricom
-“kada neki krokodil premine mi ga sahranjujemo baš kao i ljudsko biće. Prošle godine se udavio dečak koji se kupao u jezeru, pokušali smo da pronadjemo telo ali nismo uspeli. Onda smo sutra ugledali krokodila kako na obalu iz vode gura telo mališana, mi smo ga preuzeli i sahranili” priseća se Kabore
-Prilšli smo do same obale, a on sa pecaljkom na kojoj je još nedorasla kokoška koja počinje da “pikće” mlatara po površini vode.
Krokodili polako izranjaju, a Kabore me uverava da mogu slobodno da im pridjem
Posle samo par minuta veliki broj krokodila kreće ka obali, mi smo počeli da se povlačimo, ali oni su krenuli za nama.
Kada sam u jednom trenutku pogledao oko sebe bili smo bukvalno okruženi desetinama krokodila….
Neverovatan osećaj, ja i moj “čuvar” Kabore sa drvenom pecaljkom kojem sam verovao na reč tražimo prolaz da se bar malo udaljimo od tolikog broja krokodila koji kreču da pojedu kokošku koju je plus Kabore obecao da nece žrtvovati i da čemo je živu vratiti u selo….
Krokodili imaju najjači ugriz od svih životinja na svijetu, jer su mišići koji zatvaraju čeljust jako moćni. Ali mišići koji im otvaraju usta nisu tako jaki. Prosječna odrasla osoba može im rukama držati zatvorena usta.Njihova lobanja je komplikovana, njen jedini pokretni deo je donja čeljust.
Ostajem još neko vreme u blizini jezera i uživam u druženju i svakodnevnici sa seljanima. Kabore mi je pokazao sistem “vodosnabdevanja” izumom koji zahvatanje vode kofama šsalje u legendu.
I ja sam na 10-tak minuta glumio “pumpu” sela 🙂
Došlo je vreme je da krenem nazad za Ouagadu, i da probam da se pošteno ispavam, ujutru me čeka dug put busom za susedni Niger.
Iskoristite naše bogato iskustvo i na najbolji način iskusite sve čari crnog kontinenta na nekoj od naših afričkih avantura.
GlobeTracker “Expert for Africa”