Iza mene kilometri prašnjavog puta, ispred mene lokalac Joel, sa kojim sam po bespućima severozapadnog Benin -a, iz mesta Nattitingou, krenuo u potragu za mističnom zemljom Somba plemena. Već satima korača u istom ritmu i ćuti.
“Jel ima još mnogo “Veliki Štrumpfe?” – upitao sam ga, ali sam umesto odgovora dobio samo zbunjeni pogled, pa sleganje ramenima uz širok osmeh
Ništa, bre, on mene ne razume, a ni ja njega. Za komunikaciju smo koristili ruke, noge, papir i olovku. Na pitanje u obliku crteža, odgovarali smo crtežom. Inace je u ovom delu Zapadne Afrike engleski jezik totalno neupotrebljiv. Neispavan, umoran od pešačenja i sa grlom punim prašine, s vremena na vreme sam pokušavao da uhvatim koji minut predaha izvrćući patike naopačke, kako bi iz njih izbacio dosadne kamenčiće. Jedino što me je u tim trenucima oduševljavalo bila je sjajna priroda Atakora planina i vremešni baobabi, koji su nas pozdravljali usput… A onda, odjednom, na uglu jednog brdašca, naišli smo na prizor kao iz diznijevih bajki, na dvorce od blata nepravilno razbacane u pejzaž. Konačno smo stigli u Tata Somba carstvo.
Priča o nastanku dvoraca od blata(Tata Somba) je i danas nepoznata, ali jedna od legendi kaže da su u davna vremena kuće Somba ljudi bile u formi okruglih koliba, ali su usled ratova i opasnosti od divljih životinja bili primorani da nadju način ne bi li se bolje zaštitili.
Ovaj “dvorac” ima prizemlje u kojem se u jednom delu nalazi uspravljeno deblo koje je zaseceno na svakih 30 cm, i koje ima ulogu merdevina pomocu kojih se iz prizemlja penje na ogromnu terasu na kojoj su ispod centralnih kupola izgradjene 2 prostorije za spavanje, a ispod cetiri krajnje im se nalazi ostava za zitarice i namirnice koje sami proizvode. Prilazimo jednom dvorcu i uz odobrenje porodice koja u njemu zivi ulazimo unutra.
Somba ljudi nisu grupisani u zajednička plemena tako što bi formirali selo. U svakom domaćinstvu živi po jedna porodica, a dvorci su stotinama metara udaljeni jedan od drugog. U prizemlju zajedno sa stokom borave starij članovi porodice koji nisu više u stanju da se popnu na “merdevine”. U jednom delu je kuhinja iznad koje je probijen otvor oko metar sa metar koji višenamenski služi da kroz njega izadje dim od kuvanja i miris životinja, a da u kuću udje svetlost, Otvor služi i kao veza izmedju prizemlja i sprata na koji se pomoću debla penje direktno na terasu.Prizemlje je visine od 3 do 4 metara, a soba na terasi je prosečne visine od samo jednog metra.
Sedam sam ispod jednog baobaba, misli mi lutaju po životima ovih neobičnih ljudi, pogled mi luta po predelima, zastaje kod svakog dvorca,… vredi, vredi svaku kap znoja, svaki napor, svaki dolar od ukupno 5 sa kojim sam počastio Joela da krenemo u potragu… sedim, ćutim, nekako posebno srećan a ne znam ni sam sa čim. Podne je već odavno prošlo vreme je za pokret, pozivam mog prijatelja i na papiru mu crtam naselje i prave kuce, a nas dvojcu kako hodamo… “ vreme je veliki Štrumfe, vreme je da napustimo ovu bajku i više ne remetimo njenu svakodnevnicu, jer neke bajke trebaju ostati bajke zauvek”…
Iskoristite naše bogato iskustvo i na najbolji način iskusite sve čari crnog kontinenta na nekoj od naših afričkih avantura ili pogledajte komplenu foto priču o zemlji poštenih ljudi u kojoj deca bezbrižno plivaju sa krokdilima a pristup pijaćoj vodi ima manje od polovine stanovništva.
GlobeTracker “Expert for Africa”